Претварање речних корита у канале (каналисање)
Претварање речних корита у канале (каналисање) је један од најважнијих узрока поремећаја стабилних односа у биолошким заједницама. То је процес исправљања корита потока или река тако што им се уклањају природни завоји (меандери) у сврху контроле поплава. Међутим, те промене могу да доведу до тога да водоток постане скоро безживотан. Каналисање укључује уклањање дрвећа и природне обалне вегетације која је обезбеђивала хлад и заштиту водотокова – то доводи до образовања високих, веома изложених обала. Већина каналисаних река има обале обрасле травом. Међутим, у урбаним срединама се обале, често само речно корито, бетонирају. На тај начин је седимент са дна уклоњен, као и важна станишта (пањеви, стене, дебла, корење).
Последице каналисања
Овде су набројане само неке од последица каналисања река и потока на здравље биолошких заједница.
Температура воде. Уклањање обалске вегетације смањује засенченост скоро у потпуности. Одсуство сенке и повећано излагање директном зрачењу Сунца доводе до повећања температуре воде. Погледати одељак са температуром воде у додатној дискусији.
Повећање замућености. Еродирање изложених обала током олуја и високих вода повећава замућеност. Замућеност, такође, може да повећа температуру воде услед апсорбовања сунчевог зрачења.
Промене тока. Уклањање природних карактеристика речних токова и исправљање канала за пријем поплавних вода доводи до повећања брзине воде, као и повећања могућности за поплаве низводно. Високе обале настале каналисањем река и потока такође смањују природну способност да се смањи брзина поплавних вода.
Под нормалним условима, потоци и реке ће се изливати (преливати своја корита) и стварати плавна подручја. Плавна подручја су области које се налазе уз водотокове и повремено бивају под водом (поплављене). Плавна подручја су обично низијске области добро обрасле различитим типовима вегетације. Она обуздавају снагу воде тако што је распростиру преко великих подручја. Када је ток воде ограничен на узане и праве канале, природни водотоци губе способност да смање снагу тока воде. Смањење протока услед каналисања такође смањује могућност да водотокови депонују (оставе) део седимента на плавна подручја.
Бране такође мењају речне токове. Реке које не могу више да носе седименте, почињу да их таложе. Иста је ситуација и са акумулацијама. Велике количине седимента које уносе реке бивају депоноване у акумулације и одатле немају куда даље. У многим акумулацијама је уочено да се повећава количина талога на дну, чиме се смањује количина воде у акумулацијама.
Сусптрат на дну. У каналисаним водотоковима је дно нестабилно, блатњаво (замуљено) и постаје непогодно за живот бентосним организмима.
